Imati i nemati-Momo Kapor

****

“Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: “Nema…“

Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.
Majka kaže: „Pogledaj još malo…“ i dete ponovo iščezava u đubretu.
Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.
Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.

Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute.

Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.
Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt?

Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.

Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.
Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate…Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete.. Zovu ih – đubroselektori!

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima“.
A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.”        Momo Kapor

 

 

Advertisements

Kad padne sneg u februaru

****

Kod nas nikada ništa nije normalno-pa ni sneg u februaru. Ovako je govorio Momo Kapor:

„Dragi naši u tuđini, mi smo hvala Bogu dobro i zdravo, što i vama od sveg srca želimo. Ne sećamo se baš tačno kad ste otišli odavde i jeste li možda zaboravili na nas i naše mane i vrline, pa vas podsećamo ovim malim pismom kakav smo mi narod i kako nam je nemoguće udovoljiti.

Kod nas, naime, nikada ništa nije normalno kao kod ostalog sveta. Evo, na primer, slušao sam najmanje dve-tri godine kako Beograđani kukaju što se klima promenila i što više zima nije zima, a leto leto, i kako nema prelaznih perioda, nego pravo iz majica u džempere!

 

Stari Beograđani se sa nostalgijom sećaju nekadašnjih snegova, koji bi toliko napadali da se išlo kroz prave bele tunele. Pri tom zaboravljaju da su u to vreme bili mali i da su snežni zidovi bili viši od njih.

Ali, svejedno! Evo, sad kada najzad pada sneg, nastade prava panika; saobraćaj u kolapsu, kao da su u pitanju snežne lavine, a ne svega tridesetak centimetara snega; lede se vodovodne cevi, a spikeri sa lokalnih radio-stanica upozoravaju Beograđane da ne izlaze napolje bez preke potrebe. Jednom rečju — katastrofa!

Klinike pune onih što su polomili noge na ledu ili onih drugi, kojima su ledenice sa krova pale na glavu. Gradske komunalne službe zaprepašćene i zatečene snegom u februaru koga niko nije očekivao, svi kukaju kako im je hladno i kako će se posmrzavati do proleća. Kod nas postoji čak i jedno selo, zove se Šavnik, koje je svake godine zatrpano smetovima i odsečeno od sveta da bi voditelji televizijskog dnevnika imali čim da počnu najvažnije vesti. Srbi sede ispred ekrana i ogovaraju sopstvenu zemlju.

Neki, koji su bili u Švajcarskoj i Nemačkoj, zažareno govore kako su tamo i usred najvećih zima putevi čisti kao da imaju podno grejanje, a vidite, kako je kod nas! — zaključuju, zaboravljajući da Švajcarsku nije pravio njihov deda, nego švajcarski.

Onda dočekamo nekako leto, kad ono vrućine — dva meseca ni kapi kiše, takođe katastrofa. Suša će nam uništiti sve živo, ovo je potpuno nenormalno! E onda počnu kiše, ali to nisu one kiše što padaju po normalnim zemljama, nego naše, srpske. To nije kiša, nego elementarna katastrofa, opšti potop. Seljaci sede na dimnjacima svojih kuća, deca se brčkaju po plićacima, a krave plivaju leđno sa sve četiri noge uvis. Čudo.

Isto tako je bilo i u socijalizmu za vreme koga smo čeznuli za kapitalizmom, pa da malo i mi živimo kao ostali svet. Ali, đavola, kad nam dođe dugo sanjani kapitalizam, to ni izbliza nije bilo ono što smo očekivali. Bitange se obogatiše preko noći, a po ulicama započe pucnjava kao u filmovima o Čikagu iz dvadesetih. Nove gazde pokupovaše sve živo i pootpuštaše pola zemlje: jednom rečju — katastrofa!

„Dođu vremena — pisao je Ivo Andrić — kad pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati.“ Ima li išta tačnije od toga?

Jednom rečju, emisija: „Tražili ste, gledajte“!

Ili što reče jedan: „Da prođe i ova demokratija, pa da živimo k’o ljudi!“    Momo Kapor

 

O kiflama…

****

Priča kaže da su kifle izmislili Bečki pekari još u 16-tom veku. A za sve je kriv ni manje ni više već veliki Sulejman I Veličanstveni. Kažu da je prvo osvojio Beograd, pa time osokoljen krenu u još veća osvajanja. I tako stiže čak do Beča. Međutim, tu mu nešto i nije išlo, pa opsada potraja malo duže od planiranog. Na ulicama Beča, na svakom koraku bilo je Turske vojske, a gde je vojska tu su i zastave. Inspirisani Turskom zastavom, vispreni Bečki pekari osmisliše nov proizvod i dadoše mu ime der Kipferl.

A pošto se dobre priče, a i dobri recepti vrlo brzo šire, tako i ova priča, zajedno sa Sulejmanom, stiže i do Budima, od Budima do Beograda i tako Sulejman zatvori krug, pa i mi,  zahvaljući njemu, saznadosmo za kiflu. Sulejmanovo prođe a kifla ostade.

Sledi recept:

Sastojci za testo: 250ml tople vode, 250 ml toplog mleka, kockica svežeg kvasca, 1 dl ulja, 800-900 grama brašna za fina peciva, kašika soli, kašika šećera.

Za premazivanje: kašika-dve svinjske masti otopljene

Za premazivanje gotovih kifli: parče maslaca

I još: jaje i kašika mleka

Za posipanje: kim, susam ili krupna so

Od navedenih sastojaka umesiti meko i glatko testo. Pokriti i ostaviti pola sata da odmori i naraste. Testo staviti na radnu površinu, kratko premesiti i podeliti na 15-20 delova, zavisno od veličine kifli. Svaki deo ovalno razvaljati oklagijom. Otopiti mast, ali da ne bude vrelo, pa premazati svaki deo razvaljanog testa. Ostaviti 5 minuta da testo upije masnoću. Zatim svaki deo lagano razvući u dužinu i širinu, pa namotavati kifle. Jednom rukom motati i povlačiti testo a drugom rukom vući testo (kraj testa) da bi se kifle što čvršće zamotale. U pleh staviti pek papir pa poređati kifle. Umutiti jaje (ili samo žumance) sa kašikom mlekom i premazati svaku kiflu. Po želji posuti ih sa kimom ili susamom.  Pokriti i ostaviti pola sata. Peći na 220 stepeni u prethodno zagrejanoj rerni. Čim se kifle zarumene izvaditi iz rerne, premazati svaku komadićem putera, pokriti i ostaviti da se prohlade.

Napomena: mogu se puniti sirom, nutelom, džemom… Ali nisu ni prazne loše…