Kad su snajke učile od muževljeve majke…

****

Danas mi je deda doneo kuvar iz 1955-te godine, a izgleda ovako:

Kaže moja starina, da mi je doneo ovaj kuvar samo da napravi kontrast između onog i ovog vermena. Kaže, danas su recepti video zapisi, pravi mali dokumentarci. Nepoznato lice pred vama nešto kuva, mesi, dinsta, peče, a vi treba samo da kopirate viđeno. A tvoja baba je učila od svoje majke i svoje svekrve. Zajedno su kuvale, a od njih je slušala: „dinstaš dok se luk ne cakli“, „sipaš vodu dok ne ogrezne“, „mesiš dok se više ne lepi za prste“, „kuvaš samo dok ne baci ključ“, „pečeš dok ne porumeni“, „stavi u rernu kad se vatra dobro razgori“, „ne stavljaš u tiganj dok mast nije vruća, dok ruku ne možeš da držiš nad njim“. Sve te savete, a i milion drugih je uživo primenjivala i razumela zašto treba baš tako. Učila je od nekoga u koga ima poverenje koje svakim danom kuvanja potvrđuje. I tako je naučila, zapamtila i razumela.

Zbog toga su tadašnje knjige sa receptima bile samo kratak, šturi tekst. Veština se prenosila sa starijih na mlađe, a recept je samo sadržavao spisak osnovnih sastojaka i kratku instrukciju. Detalje su žene znale iz svega što su već naučile o kuvanju.

A to je i zato što je tada bilo normalno da ništa ne znaš dok te neko ne nauči. I normalno je bilo da kuvanju uče majke i svoje ćerke i svoje snajke. To je niz od pamtiveka.

Sada su neka moderna vremena. Sada se devojke rađaju naučene. Prepametne su. Sve znaju. Pa kad treba da pokažu to što znaju- trk na internet- pa našta nalete i kao kopiranti- kopiraju to što vide. Pa šta bude. A ako i ne uspe- tu je mobilni, klik na aplikaciju i hrana stiže za sat vremena. Domaća, kineska, košer, ketering, šta god poželite. Bez muke, prljanja kuhinje, trošenja vremena.

Vreme video kuvara brzo će proći. Ostaće mobilni i raznovrsnost poručivanja. Zato mila moja čuvaj ovu knjigu za uspomenu. Tebe su majka i baka naučile. Ti uči svoje. I nauči ih da je kuvanje ljubav. Želja da sebi najdražima prirediš nešto lepo. A šta je lepše od sočnog zalogaja.