Arhive

Putujuća pamet-priča iz komšiluka

****

Deo izlaganja komšije Perića, koji je oko dve decenije u penziji, pa se u slobodnom vremenu bavi analizom svega i svačega. Ovoga puta tema je pamet.

Po narodnom verovanju, svi mi imamo pamet, samo je na pogrešnom mestu. A dok stigne do mesta gde će da se ispolji prođe najčešće više godina, iliti dugogodišnje je putovanje od startne pozicije do glave.

To znam iz svog primera.

Prvo, četiri decenije sam pušio, dok mi nije došlo u glavu da bi trebalo toga da se otarasim. I tada sam prestao sa pušenjem. U šali kažem kako sam pušački penzioner, jer sam četrdeset godina pušio, pa je došao trenutak da tu aktivnost prepustm mlađima. A u stvari krivim sebe što mi je toliko trebalo da svoj život učinim kvalitetnijim.

Drugo, trebalo mi je oko pet godina da shvatim da je žena uvek u pravu. Pet godina sam se otimao, dokazivao nedokazivo, raspravljao se, namćorisao i… samo u jednom trenutku -prosvetljenje. Od tada, miran i harmoničan život, gde sam već i davno prestao da govorim „Da, draga.“. To se sada podrazumeva.

Treće, ne raspravljam se sa decom. Ni sa unučićima.Došlo mi je u glavu prosto pravilo „živi, i pusti druge da žive“, ili drugim rečima „ne mešaj se gde ti mesto nije“, ili „ne pametuj!“. Pošteno govoreći, ne prihvatanje tog pravila najviše je sve nas nerviralo kada smo bili mlađi, jer su nam se sa svih strana mešali u život. Iz ove perspektive, krivo mi je što sam se i sam bavio time. Ali više ne. Dugo je trajalo putešestvije moje pameti da ta spoznaja dođe u glavu.

Jedino ne mogu da se otkačim od politike. Nisam član nijedne partije, pa mogu svima da kažem šta im ja mislim. A imam šta da im kažem i da im mislim. Nisu se ni rodili (osim pojedinaca), kada sam ja bio u kadrovskoj  komisiji SSRNJ-a ( za neupućene: Socijalistički Savez Radnog Naroda Jugoslavije), kada sam radio na petom petogodišnjem planu (u žargonu -petoletki, nakon koje je trebalo po peti put da nam bude bolje).

Oni će meni da pričaju o politici, a sve uništiše. Meni, koji sam….

Ma nema veze. Nije mi to tema, već ova magistrala kojom pamet putuje ka glavi i vreme potrebno da doputuje. A ponekad je toliko saobraćajki na tom putu, da nikad i ne stigne na odredište…

Reč-dve o lenjosti…

****

Šta znači biti лењ?

Nemanja retko radi, a i tada su to poslovi kojih nema u nomenklaturi zanimanja (bar ne zvaničnoj). A kao veliki poštovalac nerada ima i neka svoja pravila kojih se pomno i disciplinovano pridržava:

  1. Ne radi sutra ono što možeš da uradiš danas, već ostavi to za prekosutra-bićeš slobodan dva dana…
  2. Rad oplemenjuje-nerad usrećuje…
  3. Prekomerni odmor još nikoga nije ubio…
  4. Lenj čovek je onaj koji se ne pravi da radi….
  5. Lenjost je trajna naviknutost organizma na odmor od umora…
  6. Na samrtničkoj postelji niko ne žali što u životu nije proveo više vremena radeći…
  7. Prevrnulo se-neka leži…
  8. To što nešto nisi uradio za svog šefa uvek je važnije od onoga što jesi uradio. Zato dobro razmisli pre nego što uradiš bilo šta…
  9. Rad pruža zadovoljstvo tek po obavljenom poslu a nerad odmah…
  10. Nikada ne gubi vreme da nešto uradiš dobro, uvek dodje trenutak kada to nešto treba popraviti…
  11. Prva zapovest lenjog čoveka: Jedino što u životu moraš da radiš je da dišeš…

 

Komšijske priče-Level….

****

 

Ili:  Najlakši način da ti ime dospe u novine je da prelaziš ulicu gledajući u mobilni telefon

 

… još dok sam bio u kružnom toku vidim da stoji pred pešačkim prelazom i gleda u mobilni telefon. Izlazim iz kružnog toka i na 3 metra sam od pešačkog prelaza, kad ona zakorači na ulicu, učini dva koraka i stade. Zaustavim, čekam da krene na drugu stranu ulice, a ona stoji. Otvorim moj prozor, proturim glavu i kažem: „Pešakinjo, bi li prešla ulicu?“, a ona se trže, poče brzo da kuca po mobilnom, a onda se namršti i reče mi: „Kakav ste vi čovek- izgubila sam level“. I tada pređe ulicu ne gledajući ni levo ni desno. A ja produžih dalje.

Posle sam pitao Milančeta šta je taj level, a on mi reče da u tim igricama postoje nivoi, koji su sve teži kako se ide kroz igru, a ako se neki nivo ne prođe, valja igru početi od početka. Taj nivo- to je level. A onda sam sebe pitam – šta je ovom svetu? Taj level će nekom doći glave. Na pešačkom ni pešaci ni pešakinje više ne gledaju nailazi li neko vozilo- iskoračuju na ulicu kao da su sami na ovom svetu. I svi gledaju u svoje mobilne telefone.

Kao da život ima levele. Kao da je realni svet zamenjen virtuelnim u kome uvek može da se krene ponovo od prvog nivoa. A ne može.  Kada dođe do incidenta na pešačkom, kada puknu noge, u stvarnosti krene neki drugi životni tok. A , ako, ne daj Bože, ode glava, igra se prekida, a porodici kreće neki drugi životni tok.

Kako da kažem, ti leveli su i meni počeli da menjaju život. Počeo sam da brinem za  pešake i pešakinje, pa zastanem, sačekam da pređu u sledeći nivo i zadovoljni pređu ulicu. Ne prekidam ih.

Leveli su me učinili strpljivijim. A koliko vidim ne samo mene- sve nas kojima mobilni ima samo ulogu telefona. A nas je sve manje. Odumiremo.

 

 

Paradoksalno, a logično…

****

Milanče, to je razumljivo, tek si počeo da radiš, pa još uvek ne možeš da uočiš paradoks koji će da prati i tvoju karijeru. Ne primećuješ ga jer je to jedini sasvim logičan paradoks. Vidim da se smeškaš, ne veruješ mi, a ipak me poslušaj.

Kada počneš da radiš i prođeš pripravnički, dobiješ mali resor sa poslovima za koje si školovan. Željan da pokažeš znanje naučeno na fakultetu, potrudiš se da savladaš sve što je važno za rad tvog odeljenja. Za oko dve tri godine tvoji pretpostavljeni uoče da si vredan, da potpuno kontrolišeš rad svog odeljenja. Da definišemo- savladao si jedan mali referat 100%.

Sledi unapređenje- dobijaš Službu u kojoj su i poslovi za koje nisi školovan. Trudiš se radiš, učiš, pitaš, pa tvoji šefovi vide za dve –tri godine da dobro kontrolišeš i rad ove službe. Da rezimiramo- upoznao si širi referat, ali pošteno, savladao si ga 80-90%.

Sledi unapređenje- dobijaš Sektor sa još širim obimom poslova. Opet dve –tri godine rada, truda, učenja, zalaganja, i… da rezimiramo- upoznao si još širi referat, ali pošteno, znaš ga 60-80%.

Opet sledi unapređenje – dobijaš Pogon i priča se ponavlja. Rezime- upravljaš širokim dijapazonom poslova, 2-3 godine rada, truda i pošteno, poznaješ ga 20-40%.

Novo unapređenje – postavljaju te za Izvršnog direktora. Novi ljudi, nove obaveze, učenje, mučenje… rezime- maltene najširi mogući resor, ali savladaš ga 10-20%.

I na kraju, prema zaslugama, postaješ Direktor firme. Tu si totalno na terenu za koji nisi pripremljen. U sve to se umeša i politika, pa ako imaš dovoljno snage i volje, potrudiš se da nešto i razumeš. Rezime- upravljaš maltene najvećim mogućim sistemom, a poznaješ ga 5-10%.

Sada valjda razumeš ovaj paradoks. Kako napreduješ u firmi obim zaduženja se širi, a tvoje znanje o njemu je sve uže. Kako bih rekao, u početku o svom malom resoru, o nečemu malom  znaš sve, 100%, a širenjem resora znanje opada, pa na kraju, kada si zadužen maltene za sve, o tome ne znaš maltene ništa.

 

Nemoj da se smeješ. Ovo je potpuna istina. Nećeš ti biti prvi koji je prošao dobrim delom ove staze. Suština je da ne dozvoliš da se primeti suština paradoksa- da malo znaš o poslu. Nemoj da se plašiš- i to iskustvo se polako skuplja, tako da ćeš znati kako da se postaviš u situacijama kada nemaš pojma šta da činiš. Sve to funkcioniše- nemoj da brineš. Jesi li nekad video nekog direktora a da ne stvara utisak kako potpuno vlada temom? Vidiš.

Šapatom: Milanče, ovo mi je promaklo. Ne završava se ovaj niz direktorom. Preostali su Predsednici udruženja, Komora, Ministri. Oni su na vrhu piramide što znači da imaju najšire moguće resore, a da o njima skoro ništa ne znaju, u brojkama 0-5%. Tu su od značaja druge veštine, karakterne crte i još koješta, ali ne bih te time gnjavio.Pogledaj film “Dobro došli mister Čens” sa Piterom Selersom, pogledaj film o Džordžu Bušu i sve će ti biti jasno.

(Milanče je inženjer koji je pre godinu dana počeo da radi. Neću da kažem u kojoj firmi, pa da izbije, što je sada moderno, neka afera. Ovo mu je ispričao komšija Perić, koji je pred penzijom. Iz istih razloga neću navesti ni u kojoj firmi radi. Milanče mi je otprilike ispričao njihov razgovor, a ja sam ga otprilike zabeležila. Grafikon je prstom skicirao na stolu, tako da nema dokaza da je baš tako izgledao.)

 

 

Za dobro naroda…

****

Neće biti da je tako, dragi moj prijatelju. Vaš pristup je potpuno pogrešan, jer je i ta teorija o preletačima potpuno pogrešna. Vidite moj primer: završio sam Ekonomski fakultet i želeo sam da radim u velikom preduzeću. Svi smo znali da bez članstva u Partiji nema ništa od dobrog zaposlenja. Ušao sam u SK, bio sam aktivan i malo po malo, dođem ja do funkcije. Naučio sam dobro kako se vodi veliko preduzeće. I taman je sve stalo na svoje mesto- puče sistem. Dođe nova vlast, bez iskusnih ljudi na ovakvim pozicijama i … šta mi je ostalo, učlanim se u novu stranku. Samo zbog dobra države, da ne kažem naroda, prihvatim se opet funkcije. Nema tu nikakvog preletanja, već mi je samo moj osećaj za javni interes i prosperitet društva rekao da ne smem da bežim od odgovornosti.

Prihvatao sam se funkcija, s tim što su sada bile druge okolnosti, pa su zbog liberalnog kapitalizma firme propadale a zbog puta ka Evropi, nicale su i gasile se nove vladine agencije i kancelarije. Srećom po državu, a i stranaka koje su dolazile na vlast, ja sam se dobro snalazio na bilo kojoj funkciji gde sam bio postavljen. Stranke su videle moj kapacitet i po osvajanju vlasti, odmah su me preuzimale od gubitnika. A ne mogu da kažem i ja sam njima izlazio u susret zapošljavanjem njihovih članova i nalaženjem načina da im malo doniram fondove. Kako bi oni dolazili do toga da nisu naišli na mene. Nikada se ni jedna stranka nije žalila na mene. Pragmatične su jer znaju da kad opet dođu na vlast mogu računati na angažovanje svih mojih kapaciteta. I ja sam pragmatičan, znam da se stranke vrte u krug na vlasti i da će svakoj od njih moje, mogu reći poslovne i državničke sposobnosti kad tad zatrebati.

Tako da, dragi moj prijatelju, priča o preletačima je priča nesposobnih. Za kvalitetan kadar promena stranaka na vlasti nije prepreka. Pružati uslugu svojoj zemlji nije stvar stranaka već stvar patriotizma. Mala je naša zemlja da bi svaka stranka imala kvalitetan kadar koji bi mogao da preuzme ozbiljne resore u vođenju privrede i države. Zato ima nas, prave profesionalce, sposobne da se suoče sa svakim izazovom. Razmišljajte na ovakav način o ovome i videćete da sam u pravu.

Profesor ekonomije, funkcioner doživotni.