Arhive

Putujuća pamet-priča iz komšiluka

****

Deo izlaganja komšije Perića, koji je oko dve decenije u penziji, pa se u slobodnom vremenu bavi analizom svega i svačega. Ovoga puta tema je pamet.

Po narodnom verovanju, svi mi imamo pamet, samo je na pogrešnom mestu. A dok stigne do mesta gde će da se ispolji prođe najčešće više godina, iliti dugogodišnje je putovanje od startne pozicije do glave.

To znam iz svog primera.

Prvo, četiri decenije sam pušio, dok mi nije došlo u glavu da bi trebalo toga da se otarasim. I tada sam prestao sa pušenjem. U šali kažem kako sam pušački penzioner, jer sam četrdeset godina pušio, pa je došao trenutak da tu aktivnost prepustm mlađima. A u stvari krivim sebe što mi je toliko trebalo da svoj život učinim kvalitetnijim.

Drugo, trebalo mi je oko pet godina da shvatim da je žena uvek u pravu. Pet godina sam se otimao, dokazivao nedokazivo, raspravljao se, namćorisao i… samo u jednom trenutku -prosvetljenje. Od tada, miran i harmoničan život, gde sam već i davno prestao da govorim „Da, draga.“. To se sada podrazumeva.

Treće, ne raspravljam se sa decom. Ni sa unučićima.Došlo mi je u glavu prosto pravilo „živi, i pusti druge da žive“, ili drugim rečima „ne mešaj se gde ti mesto nije“, ili „ne pametuj!“. Pošteno govoreći, ne prihvatanje tog pravila najviše je sve nas nerviralo kada smo bili mlađi, jer su nam se sa svih strana mešali u život. Iz ove perspektive, krivo mi je što sam se i sam bavio time. Ali više ne. Dugo je trajalo putešestvije moje pameti da ta spoznaja dođe u glavu.

Jedino ne mogu da se otkačim od politike. Nisam član nijedne partije, pa mogu svima da kažem šta im ja mislim. A imam šta da im kažem i da im mislim. Nisu se ni rodili (osim pojedinaca), kada sam ja bio u kadrovskoj  komisiji SSRNJ-a ( za neupućene: Socijalistički Savez Radnog Naroda Jugoslavije), kada sam radio na petom petogodišnjem planu (u žargonu -petoletki, nakon koje je trebalo po peti put da nam bude bolje).

Oni će meni da pričaju o politici, a sve uništiše. Meni, koji sam….

Ma nema veze. Nije mi to tema, već ova magistrala kojom pamet putuje ka glavi i vreme potrebno da doputuje. A ponekad je toliko saobraćajki na tom putu, da nikad i ne stigne na odredište…

Komšijske priče-Level….

****

 

Ili:  Najlakši način da ti ime dospe u novine je da prelaziš ulicu gledajući u mobilni telefon

 

… još dok sam bio u kružnom toku vidim da stoji pred pešačkim prelazom i gleda u mobilni telefon. Izlazim iz kružnog toka i na 3 metra sam od pešačkog prelaza, kad ona zakorači na ulicu, učini dva koraka i stade. Zaustavim, čekam da krene na drugu stranu ulice, a ona stoji. Otvorim moj prozor, proturim glavu i kažem: „Pešakinjo, bi li prešla ulicu?“, a ona se trže, poče brzo da kuca po mobilnom, a onda se namršti i reče mi: „Kakav ste vi čovek- izgubila sam level“. I tada pređe ulicu ne gledajući ni levo ni desno. A ja produžih dalje.

Posle sam pitao Milančeta šta je taj level, a on mi reče da u tim igricama postoje nivoi, koji su sve teži kako se ide kroz igru, a ako se neki nivo ne prođe, valja igru početi od početka. Taj nivo- to je level. A onda sam sebe pitam – šta je ovom svetu? Taj level će nekom doći glave. Na pešačkom ni pešaci ni pešakinje više ne gledaju nailazi li neko vozilo- iskoračuju na ulicu kao da su sami na ovom svetu. I svi gledaju u svoje mobilne telefone.

Kao da život ima levele. Kao da je realni svet zamenjen virtuelnim u kome uvek može da se krene ponovo od prvog nivoa. A ne može.  Kada dođe do incidenta na pešačkom, kada puknu noge, u stvarnosti krene neki drugi životni tok. A , ako, ne daj Bože, ode glava, igra se prekida, a porodici kreće neki drugi životni tok.

Kako da kažem, ti leveli su i meni počeli da menjaju život. Počeo sam da brinem za  pešake i pešakinje, pa zastanem, sačekam da pređu u sledeći nivo i zadovoljni pređu ulicu. Ne prekidam ih.

Leveli su me učinili strpljivijim. A koliko vidim ne samo mene- sve nas kojima mobilni ima samo ulogu telefona. A nas je sve manje. Odumiremo.

 

 

Gondolizacija

****

Ili: šta će nama metro!

Zabeleženo na sastanku skupštine stanara 22.aprila 2019 godine.

Gondole donose preporod.

Preporod čega, objasniću Vama neupućenima.

Prvo: samofinasiranje. Samo za prvu gondolu treba naći pare, a svaka sledeća se finasira od prethodnih, naplatom karata za vožnju. Drugo: razvoj privrede. Mi smo zemlja na brdovitom Balkanu, pa ima smisla povezivati brda i planine gondolama npr: Zapadna kapija-Zemun, Istočna kapija-Voždovac, kao i Ovčar-Kablar, Tara-Perućac, Golubačka tvrđava-Golubac, Vidikovac-Hipodrom, Avala-Kumodraž i td.

U ravnici sa silosa za žito ka nekoliko tačaka u gradu. Gradnja mreže gondola razvila bi građevinsku i mašinsku industiju, IT tehnologije. Gondolizacija, kako bi trebalo nazvati ovaj opštenarodni projekat, donela bi procvat i preporod zemlje. Treće: razvoj prosvete. Ovaj privredni preporod doneo bi otvaranje novih odeljenja u školama za obuku kadrova potrebnih ovom privrednom preporodu. I što je najinteresantnije, pojavila bi se nova profesija-gondolijer.

Nakon Venecije, grada gondolijera, mi bi bili prva država gondolijera, jedina u svetu.

Četvrta korist od gondolizacije: gradnja gondola i vožnja pod vedrim nebom i priliči nebeskom narodu. Nećemo valjda da pravimo metroe i podvlačimo se pod zemlju. Šta će nebeski narod u podzemlju?

Zbog ove četvrte koristi pretpostavka je da će i Crkva podržati ovu ideju.

Gde će nam biti kraj uz mislioce kao što sam ja. Svaka vlast bi poželela ovakvog saradnika.

Lepo ste to objedinili, rekoh. Jeste li preneli ideju nadležnima?

Niko neće ni da me čuje. Da nije vas nekoliko koji imaju razumevanje za moje ideje, ne bi bilo smisla uopše da razmišljam o bilo čemu.

Samo budite uporni, komšija. Doći će vreme i za Vas, da se čuje gde treba.

Samo hrabro.

 

‘Ajmo mi nazad…

****

Vreme je za preokret- reče komšija Petrović kada me ugleda u haustoru. ‘Ajmo mi nazad.

O čemu je reč-upitah sa zabrinutošću na licu, znajući da će zbog toga njegov nastup biti sadržajniji.

-Kako u čemu, pa u putu ka Evropi. Vreme je da promenimo smer i polako krenemo svojoj kući. Mi gradimo fabrike i zapošljavamo mlade, a kod njih mladi oblače saobraćajne prsluke i samo ruše li ruše.

Kažem za Francusku i Belgiju. Još se hvale kako su preventivno uhapsili preko 500 učesnika demonstracija. Mi smo sa takvom prevencijom završili pre više od pola veka. Još se sećam kako je pred svaki društveni događaj dolazio milicajac kod mog tate i zvao ga da odmah ode kod Načelnika milicije na telefonski razgovor. Nisam tada znao šta to znači i zašto je mama tužna kada treba, kao i ja, da bude ponosna što tata po dva-tri dana razgovara kod Načelnika. A eto, sada to radi demokratska Evropa, ali bez imalo suptilnosti koju smo mi imali. Takozvana demokratska preventiva. Samo se „plašim“ da neka organizacija za ljudska prava ne podvikne onom Makronu.

A Mađari protestuju zbog 400 sati prekovremenog rada godišnje. Razmaženi su. Pa kod nas po zakonu može da se radi 32 sata mesečno što je skoro 400 sati godišnje. I buni li se neko. Jok, i da treba tri puta toliko, mi bi radili. Jer smo vredni i gradimo zemlju. A oni, kako su ušli u Evropu samo se prenemažu. Zato je bolje da stigne komanda „na levo krug“, pa da se mi, ovakvi kakvi jesmo, lepo usidrimo ovde gde nas je Bog postavio.

Dobro, de, komšija, rekoh, to je trenutno stanje. Sve će se to smiriti. Uzgred, i kod nas ima i problema i protesta.  Ne rekoh do kraja, a komšija Petrović već se okrete ka komšiji Milojeviću, govoreći- Preokret. Vreme je za preokret…

70 dinara

****

Jutros u Aćimovoj pekari srećem komšiju Petrovića, penzionera (u penziji je otkad znam za sebe.)

Dobro jutro, komšija – kažem.

O, dobro jutro. Dobro je što ste baš sad naišli. Evo, pričam Aćimu o ovom povećanju TV pretplate.

Čuli ste za to sigurno?- reče upitno.

Potvrdno klimnuh glavom.

Onaj iz Ministarstva kaže kako to nisu neke pare. Kako nisu? Evo, ja ovde kod Aćima za te pare mogu da kupim skoro tri bajata hleba, te da skoro tri dana pravim po dva puta poparu i da se najedem k’o čovek. Najedem se popare a zube ne moram ni da vadim iz čaše.

Kako da javim tome iz Ministarstva da sam tri dana sit čovek za tih 70 dinara?

Moj unuk Nikola je izračunao da sam za tih 70 dinara u toku meseca 10% dana nahranjen čovek. A ako dodam ovih 150 dinara što sada plaćamo – 9 dana mesečno mogu da jedem poparu. Maltene trećina meseca. Zar treba da se izgladnjujem zbog njih i njihove pretplate??!!.

Bar da gledam televiziju. Uključim kada je dnevnik, a i tada ništa ne čujem jer isključim ovaj slušni aparat da štedim bateriju. Čitam tekst koji ide u dnu ekrana dok ne zadremam. I zato da dajem tolike pare? Šta oni misle?

U međuvremenu Aćim mu dade jednu veknu, dodade recku u svoju svesku pošto plaćanje ide kada dođe penzija. Potvrdismo veliku nepravdu i nerazumevanje predstavnika Ministarstva u vezi povećanja pretplate, te komšija Petrović zadovoljno izađe iz pekare.