Tag Archive | Priče

Kad su snajke učile od muževljeve majke…

****

Danas mi je deda doneo kuvar iz 1955-te godine, a izgleda ovako:

Kaže moja starina, da mi je doneo ovaj kuvar samo da napravi kontrast između onog i ovog vermena. Kaže, danas su recepti video zapisi, pravi mali dokumentarci. Nepoznato lice pred vama nešto kuva, mesi, dinsta, peče, a vi treba samo da kopirate viđeno. A tvoja baba je učila od svoje majke i svoje svekrve. Zajedno su kuvale, a od njih je slušala: „dinstaš dok se luk ne cakli“, „sipaš vodu dok ne ogrezne“, „mesiš dok se više ne lepi za prste“, „kuvaš samo dok ne baci ključ“, „pečeš dok ne porumeni“, „stavi u rernu kad se vatra dobro razgori“, „ne stavljaš u tiganj dok mast nije vruća, dok ruku ne možeš da držiš nad njim“. Sve te savete, a i milion drugih je uživo primenjivala i razumela zašto treba baš tako. Učila je od nekoga u koga ima poverenje koje svakim danom kuvanja potvrđuje. I tako je naučila, zapamtila i razumela.

Zbog toga su tadašnje knjige sa receptima bile samo kratak, šturi tekst. Veština se prenosila sa starijih na mlađe, a recept je samo sadržavao spisak osnovnih sastojaka i kratku instrukciju. Detalje su žene znale iz svega što su već naučile o kuvanju.

A to je i zato što je tada bilo normalno da ništa ne znaš dok te neko ne nauči. I normalno je bilo da kuvanju uče majke i svoje ćerke i svoje snajke. To je niz od pamtiveka.

Sada su neka moderna vremena. Sada se devojke rađaju naučene. Prepametne su. Sve znaju. Pa kad treba da pokažu to što znaju- trk na internet- pa našta nalete i kao kopiranti- kopiraju to što vide. Pa šta bude. A ako i ne uspe- tu je mobilni, klik na aplikaciju i hrana stiže za sat vremena. Domaća, kineska, košer, ketering, šta god poželite. Bez muke, prljanja kuhinje, trošenja vremena.

Vreme video kuvara brzo će proći. Ostaće mobilni i raznovrsnost poručivanja. Zato mila moja čuvaj ovu knjigu za uspomenu. Tebe su majka i baka naučile. Ti uči svoje. I nauči ih da je kuvanje ljubav. Želja da sebi najdražima prirediš nešto lepo. A šta je lepše od sočnog zalogaja.

Почетак поста….

*****

… није то ишло тако лако. Ћале је био војно лице из Титовог времена, тако да му није падало на памет да слави славу. Ни када је ’94. отишао у пензију нису успевали да га наговоре. А крив је био његов надређени у војсци, неки потпуковник Аврамовић, коме је беспоговорно веровао. Он му је рекао да икона Светог Ђорђа представља борбу зета са таштом, а ћале је имао савршен однос са кевином мамом, мојом баба Даном. Баба га је обожавала, углађен, фин, онако висок, црн, војно лице, кажу, оно што би свака мајка пожелела за своју ћерку. Џаба су му говорили да је то бесмисилица- ћалету је било непријатно да слави Ђурђевдан због баба Дане. Тек када му је она потврдила да је та прича о Ђорђу и аждаји глупост и да би требало да слави, као и сав остали свет- пристао је.
А тетка Нада је једном испричала, како јој је моја кева причала како је то почело, само немојте да јој поменете да јој не буде непријатно. Рекла ми је да је ћале хтео да испоштује комплетну процедуру, те да крене са постом. И каже он мојој кеви да је одлучио да почне да слави, па да би, у духу обичаја, требали да посте, те да се уздржавају грешних мисли и дела, мрсне хране и тд. А кева га пита да мало објасни, а он као, да буду пажљивији међусобно, али без мушко-женских односа (вазда се успијао да ствари назове правим именом). А она, помисли у себи, да што се тога тиче, неће ни приметити ту истанчану линију између мрсних и посних дана, ал’ му не рече ништа, да га не увреди. Само га је питала да ли је сигуран у то, и да ли је пост „обичан” или на води, а он рече: на води. Даде му за ручак две кришке тостираног хлеба и чашу воде и рече да припази да се не преједе, тј. да не мора све одмах да поједе. Поподне је променио одлуку, те се определио за пост петком, а у петак поподне је заузео коначан став и одлучио се за пост на Велики петак. Уочи Великог петка издао је неопозиву директиву да само ручак буде постан. И тако је до данас…

 

Reč-dve o lenjosti…

****

Šta znači biti лењ?

Nemanja retko radi, a i tada su to poslovi kojih nema u nomenklaturi zanimanja (bar ne zvaničnoj). A kao veliki poštovalac nerada ima i neka svoja pravila kojih se pomno i disciplinovano pridržava:

  1. Ne radi sutra ono što možeš da uradiš danas, već ostavi to za prekosutra-bićeš slobodan dva dana…
  2. Rad oplemenjuje-nerad usrećuje…
  3. Prekomerni odmor još nikoga nije ubio…
  4. Lenj čovek je onaj koji se ne pravi da radi….
  5. Lenjost je trajna naviknutost organizma na odmor od umora…
  6. Na samrtničkoj postelji niko ne žali što u životu nije proveo više vremena radeći…
  7. Prevrnulo se-neka leži…
  8. To što nešto nisi uradio za svog šefa uvek je važnije od onoga što jesi uradio. Zato dobro razmisli pre nego što uradiš bilo šta…
  9. Rad pruža zadovoljstvo tek po obavljenom poslu a nerad odmah…
  10. Nikada ne gubi vreme da nešto uradiš dobro, uvek dodje trenutak kada to nešto treba popraviti…
  11. Prva zapovest lenjog čoveka: Jedino što u životu moraš da radiš je da dišeš…

 

Za dobro naroda…

****

Neće biti da je tako, dragi moj prijatelju. Vaš pristup je potpuno pogrešan, jer je i ta teorija o preletačima potpuno pogrešna. Vidite moj primer: završio sam Ekonomski fakultet i želeo sam da radim u velikom preduzeću. Svi smo znali da bez članstva u Partiji nema ništa od dobrog zaposlenja. Ušao sam u SK, bio sam aktivan i malo po malo, dođem ja do funkcije. Naučio sam dobro kako se vodi veliko preduzeće. I taman je sve stalo na svoje mesto- puče sistem. Dođe nova vlast, bez iskusnih ljudi na ovakvim pozicijama i … šta mi je ostalo, učlanim se u novu stranku. Samo zbog dobra države, da ne kažem naroda, prihvatim se opet funkcije. Nema tu nikakvog preletanja, već mi je samo moj osećaj za javni interes i prosperitet društva rekao da ne smem da bežim od odgovornosti.

Prihvatao sam se funkcija, s tim što su sada bile druge okolnosti, pa su zbog liberalnog kapitalizma firme propadale a zbog puta ka Evropi, nicale su i gasile se nove vladine agencije i kancelarije. Srećom po državu, a i stranaka koje su dolazile na vlast, ja sam se dobro snalazio na bilo kojoj funkciji gde sam bio postavljen. Stranke su videle moj kapacitet i po osvajanju vlasti, odmah su me preuzimale od gubitnika. A ne mogu da kažem i ja sam njima izlazio u susret zapošljavanjem njihovih članova i nalaženjem načina da im malo doniram fondove. Kako bi oni dolazili do toga da nisu naišli na mene. Nikada se ni jedna stranka nije žalila na mene. Pragmatične su jer znaju da kad opet dođu na vlast mogu računati na angažovanje svih mojih kapaciteta. I ja sam pragmatičan, znam da se stranke vrte u krug na vlasti i da će svakoj od njih moje, mogu reći poslovne i državničke sposobnosti kad tad zatrebati.

Tako da, dragi moj prijatelju, priča o preletačima je priča nesposobnih. Za kvalitetan kadar promena stranaka na vlasti nije prepreka. Pružati uslugu svojoj zemlji nije stvar stranaka već stvar patriotizma. Mala je naša zemlja da bi svaka stranka imala kvalitetan kadar koji bi mogao da preuzme ozbiljne resore u vođenju privrede i države. Zato ima nas, prave profesionalce, sposobne da se suoče sa svakim izazovom. Razmišljajte na ovakav način o ovome i videćete da sam u pravu.

Profesor ekonomije, funkcioner doživotni.

Gondolizacija

****

Ili: šta će nama metro!

Zabeleženo na sastanku skupštine stanara 22.aprila 2019 godine.

Gondole donose preporod.

Preporod čega, objasniću Vama neupućenima.

Prvo: samofinasiranje. Samo za prvu gondolu treba naći pare, a svaka sledeća se finasira od prethodnih, naplatom karata za vožnju. Drugo: razvoj privrede. Mi smo zemlja na brdovitom Balkanu, pa ima smisla povezivati brda i planine gondolama npr: Zapadna kapija-Zemun, Istočna kapija-Voždovac, kao i Ovčar-Kablar, Tara-Perućac, Golubačka tvrđava-Golubac, Vidikovac-Hipodrom, Avala-Kumodraž i td.

U ravnici sa silosa za žito ka nekoliko tačaka u gradu. Gradnja mreže gondola razvila bi građevinsku i mašinsku industiju, IT tehnologije. Gondolizacija, kako bi trebalo nazvati ovaj opštenarodni projekat, donela bi procvat i preporod zemlje. Treće: razvoj prosvete. Ovaj privredni preporod doneo bi otvaranje novih odeljenja u školama za obuku kadrova potrebnih ovom privrednom preporodu. I što je najinteresantnije, pojavila bi se nova profesija-gondolijer.

Nakon Venecije, grada gondolijera, mi bi bili prva država gondolijera, jedina u svetu.

Četvrta korist od gondolizacije: gradnja gondola i vožnja pod vedrim nebom i priliči nebeskom narodu. Nećemo valjda da pravimo metroe i podvlačimo se pod zemlju. Šta će nebeski narod u podzemlju?

Zbog ove četvrte koristi pretpostavka je da će i Crkva podržati ovu ideju.

Gde će nam biti kraj uz mislioce kao što sam ja. Svaka vlast bi poželela ovakvog saradnika.

Lepo ste to objedinili, rekoh. Jeste li preneli ideju nadležnima?

Niko neće ni da me čuje. Da nije vas nekoliko koji imaju razumevanje za moje ideje, ne bi bilo smisla uopše da razmišljam o bilo čemu.

Samo budite uporni, komšija. Doći će vreme i za Vas, da se čuje gde treba.

Samo hrabro.