Bistričke vodenice….

maj12

*****

„Priča počinje na obroncima Homolja gde car Lazar i carica Milica, šetajući, naiđoše na brzu i bistru rečicu, napiše se vode i lepo odmoriše. Krstiše je Bistrica. Početkom 19. veka duž reke se naseliše ljudi iz mnogih krajeva i mesto nazvaše Bistrica. Da to behu bistri i vredni ljudi pokazuje i činjenica da su baš na toj brzoj planinskoj rečici sagradili svoje male „fabrike“ hrane – vodenice. Bilo ih je dvadeset i pet, ostalo ih je osam“. Više o Bistrici možete pronaći na sledećem linku.

Đurđev dan…

maj6

*****

U vreme slave, kada se treba posvetiti svom zaštitniku Bogu, na beogradskim večerama se uglavnom priča o politici, sa toliko strasti i žuči da se to ne bi moglo okajati dugogodišnjim postom i molitvama u nekom manastiru.

Beograđani koji slave pritom imaju i jedan veliki problem: budući da svako od njih ima rođake i prijatelje koji se politički nalaze od krajnje levice do ekstremne desnice, teško da mogu da ih okupe sve na jednom mestu u jedno veče, jer bi na slavi mogao da izbije građanski rat. Zbog toga su izmislili način da razdvoje goste, tako da desnica, na primer, dolazi prvog dana slave, levica drugog, a oni, politički neopredeljeni, trećeg dana, na ono što preostane od trpeze.

Ali nije samo to najvažnija promena u slavljenju krsnih slava. Od pamtiveka, to je bio intimni porodični praznik kome su sem ukućana prisustvovali još jedino najbliži rođaci, komšije i kumovi. Slava se sastojala od svečanog, ali ne i preobilnog ručka, kolača i veoma malo pića – tek reda radi.

Danas su se stvari iz osnova promenile, danas niko ne slavi slavu u podne ručkom, već se slavlje odvija isključivo uveče i traje sve do sitnih jutarnjih sati.

Beogradske slave su izgubile već odavno intimnu atmosferu i pretvorile se u grandiozne partije, na kojima često gost ne stigne da upozna domaćina, niti da pronađe od silnog sveta gde se služi slavsko žito.

Na beogradskim slavama danas služe konobari i garderoberke koje prihvataju kapute: kod mnogih su angažovani i čitavi orkestri sa pevačima, a sve više Beograđana slavi svoje slave po otmenim restoranima i kafanama.

Inače, dragi stranče, prihvatite poziv da odete na nečiju slavu jer nigde nećete više naučiti o Srbima i njihovom skrivenom duhu nego na njima, između gibanice kao predjela i kisele čorbe za trežnjenje pred zoru. MOMO KAPOR