Archive | mart 2019

Први српски устанак

беливук

Дахије су у Београдском пашалуку 1801. године убили беогрдског пашу и успостaвили насиље у пашалуку. Многи Срби су се одментули у хајдуке и почели да спремају план за побуну. Када су дахије то сазнале, 1804. године су спровеле сечу кнезова, покушавајући да све виђеније Србе убију и тако спрече буну Срба. Међутим, дахије су тим чином само убрзале буну.

У то доба, османлијска држава је постепено губила своју пређашњу моћ и организованост, а у наоружању и опреми је заостајала за армијама европских сила. То је био један од разлога што Турска није више могла да очува интегритет свог царства. Такође, ређали су се неуспеси и у аустријско-турским ратовима. Територијалне претензије према Османском царству биле су све учесталије. Турска је успела да на неки начин ублажи кризу своје империје, захваљујући Наполеоновим ратовима, који су тада потресли односе у Европи.

Свиштовским миром је окончан последњи аустријско-турски рат, који се водио од 1788…

View original post 638 more words

Neprimetne beleške

****

Ponekad pokušam da prepakujem fotografije po folderima: otvaram nove, otvaram podfoldere i satima preturam po njima. Tako i obnovim uspomene na trenutke i mesta koje sam obišla i koje sam, uz pomoć fotoaparata, zapisala svetlošću.

Tek tada i primetim neke „neobične“ fotografije koje su nastale nenadano..

Evo primera: kad god mi se ukaže prilika prošetam obalom Dunava jer znam da ću tamo naći jata  labudova koje volim da fotografišem. Ta njihova belina, lepota i gracioznost  tako plene, da je, mislim, izazov svima ne bi li napravili dobru fotografiju.

Tek kada prebacim fotografije, vidim šta je sve fotoaparatom zabeleženo. Uglavnom je to ono što sam i želela, ali desi se i poneko iznenađenje. Ono što vidim po pravilu me iznenadi, a često i nasmeje.

Pošteno da kažem, to je i jedan od razloga zbog kojih uživam u fotografisanju. Ono što oku promakne- fotoaparat zabeleži. Trenutak oslikan svetlošću.

 

Da život bude ljubav samo….

****

Život, da život bude ljubav samo,
da ljudi budu zdravi kao šume,
kao paprat bujna da se raskrupnjamo,
da čovek ljubav kao hleb razume
i da nas bude u semenju buni,
sve više takvih sa čovečnom reči
i srca spremnog kap po kap da kruni
na ranu druga, da rana zaleči.

Da kad hleb kažeš, ne vidiš oči
iskolačene do besvesti,
kad život kažeš, da vidiš žene
sve zdrave žene, blagovesti
bremene žene, bez bojazni
da u utrobi nose guju,
da će im ostati dlanovi prazni
kad neko opet strese oluju,
kad kažeš majke, marame vrane
da ne lepršaju pred tvojim vidom,
kad kažeš čovek, da te ne gane
kriv bez krivice za tvrdim zidom
kad čovek kažeš, o kad kažeš,
da teče jedna široka reka,
ljubavi tople, najbolje straze
i najljudskije za čoveka.

Mira Alečković