****
Archive | oktobar 2019
Reč-dve o lenjosti…
****
Šta znači biti лењ?
Nemanja retko radi, a i tada su to poslovi kojih nema u nomenklaturi zanimanja (bar ne zvaničnoj). A kao veliki poštovalac nerada ima i neka svoja pravila kojih se pomno i disciplinovano pridržava:
- Ne radi sutra ono što možeš da uradiš danas, već ostavi to za prekosutra-bićeš slobodan dva dana…
- Rad oplemenjuje-nerad usrećuje…
- Prekomerni odmor još nikoga nije ubio…
- Lenj čovek je onaj koji se ne pravi da radi….
- Lenjost je trajna naviknutost organizma na odmor od umora…
- Na samrtničkoj postelji niko ne žali što u životu nije proveo više vremena radeći…
- Prevrnulo se-neka leži…
- To što nešto nisi uradio za svog šefa uvek je važnije od onoga što jesi uradio. Zato dobro razmisli pre nego što uradiš bilo šta…
- Rad pruža zadovoljstvo tek po obavljenom poslu a nerad odmah…
- Nikada ne gubi vreme da nešto uradiš dobro, uvek dodje trenutak kada to nešto treba popraviti…
- Prva zapovest lenjog čoveka: Jedino što u životu moraš da radiš je da dišeš…
Obnovljena Ramska tvrđava
****
Mesto Ram, koje se nalazi 24 kilometara od Požarevca, pominje se prvi put 1128. godine kada su u bici pored Rama Vizantinci pobedili Mađare. Međutim, sama tvrđava sa pet jakih kamenih kula potiče iz doba kada su Turci osvajali Srbiju, između 1480 i 1512. godine. Prema legendi sultan Bajazit Drugi oduševljen okolinom baš na tom mestu je spustio svoj ćilim i rekao: „Ovde mi podignite tvrđavu“.
Neodržavanje i neulaganje u obnovu tvrđave dovelo je dotle da tvrđava bude zapuštena, obrasla korovom, zatrpana kojekakvim šutom.
Unutrašnjost tvrđave pre obnove
Turska agencija za međunarodni razvoj i saradnju je pre par godina odobrila značajna sredstva za obnovu tvrđave, tako da ona posle sveobuhvatnih radova danas izgleda ovako:
Posle obnovljene Golubačke tvrđave (LINK), Braničevski okrug dobio je još jednu potpuno rekonstruisanu tvrđavu što će, sasvim sigurno, značajno povećati turističke posete ovom kraju.
Osim tvrđave, Ram je postao prepoznatljiv i po prelepim i jedinstvenim zalascima Sunca. Ovde se, inače svake godine održava pesnička manifestacija „Ramski sutoni“
I zato, ako planirate posetu Ramu, preporuka je da to bude pred suton.
Jer svaki suton, možda je sasvim slučajno pao….
Krajem oktobra….
****
Komšijske priče-Level….
****
Ili: Najlakši način da ti ime dospe u novine je da prelaziš ulicu gledajući u mobilni telefon
… još dok sam bio u kružnom toku vidim da stoji pred pešačkim prelazom i gleda u mobilni telefon. Izlazim iz kružnog toka i na 3 metra sam od pešačkog prelaza, kad ona zakorači na ulicu, učini dva koraka i stade. Zaustavim, čekam da krene na drugu stranu ulice, a ona stoji. Otvorim moj prozor, proturim glavu i kažem: „Pešakinjo, bi li prešla ulicu?“, a ona se trže, poče brzo da kuca po mobilnom, a onda se namršti i reče mi: „Kakav ste vi čovek- izgubila sam level“. I tada pređe ulicu ne gledajući ni levo ni desno. A ja produžih dalje.
Posle sam pitao Milančeta šta je taj level, a on mi reče da u tim igricama postoje nivoi, koji su sve teži kako se ide kroz igru, a ako se neki nivo ne prođe, valja igru početi od početka. Taj nivo- to je level. A onda sam sebe pitam – šta je ovom svetu? Taj level će nekom doći glave. Na pešačkom ni pešaci ni pešakinje više ne gledaju nailazi li neko vozilo- iskoračuju na ulicu kao da su sami na ovom svetu. I svi gledaju u svoje mobilne telefone.
Kao da život ima levele. Kao da je realni svet zamenjen virtuelnim u kome uvek može da se krene ponovo od prvog nivoa. A ne može. Kada dođe do incidenta na pešačkom, kada puknu noge, u stvarnosti krene neki drugi životni tok. A , ako, ne daj Bože, ode glava, igra se prekida, a porodici kreće neki drugi životni tok.
Kako da kažem, ti leveli su i meni počeli da menjaju život. Počeo sam da brinem za pešake i pešakinje, pa zastanem, sačekam da pređu u sledeći nivo i zadovoljni pređu ulicu. Ne prekidam ih.
Leveli su me učinili strpljivijim. A koliko vidim ne samo mene- sve nas kojima mobilni ima samo ulogu telefona. A nas je sve manje. Odumiremo.
Trenuci oslikani svetlošću 