Božić me uvek vrati u detinjstvo i sećanja na mog starinu. On ga je svojim pričama činio tako čarobnim i mističnim. I ne samo Božić. Svojim pričama je nama, svojim unucima i unukama, činio da sve deluje čarobno.
Da ste me tada pitali, mirne savesti bih vam rekla da je moj deda učestvovao u svim istorijskim dogadjajima. Tada mi je sasvim prirodno bilo da se njegova mladost odnosila na sve što je bilo pre sadašnjeg vremena.
Pamtim da u dedinim pričama nije bilo mrtvih i krvavih. To su bile male epizode iz velikih istorijskih dogadjaja, u kojima se on, sticajem okolnosti, nalazio u blizini glavnog junaka. Zajednički su uspeli da se izbore sa opasnostima i da avanturu završe sa hepiendom. Mislite li da bi Kolumbo otkrio Ameriku, da moj deda nije bio pored njega i hrabrio ga da slobodno vozi na zapad? Mislite li da bi Vuk sredio azbuku i gramatiku, da mu moj deda nije objasnio neke detalje?
Sada ne bih umela da ponovim ni jednu od dedinih priča. Pamtim da je lično poznavao Ramzesa, Mojsija, Marka Kraljevića, Cezara, Pinokia,… I ne samo poznavao, već je, zajedno sa njima, bio i učesnik avantura o kojima nam je pripovedao.
Pamtim da je bio u partizanima, medju Indijancima, Kaubojima, Inkama, istraživačima reka, mora i planina. Pamtim da je bio u gradovima na dnu mora i na drugim planetama. Pamtim i da je sa vanzemaljcima imao više susreta.
Pamtim da su se, u dedinim pričama, smenjivale napetosti i olakšanja, strepnje i radosti. Mi smo te priče slušali u kamernoj tišini, koju bi prekidali samo uzdasi olakšanja, kada bi se nalazilo rešenje neke napete scene, ili pak smeh, kada bi deda nadmudrio nekog zloću.
A kako da ne poverujem u dedinu priču, kada je on uvek imao dokazni materijal, koji se nalazio, što u njegovom podrumu, što u radionici, što na tavanu. Kada je pričao o Titaniku, pokazao nam je neku staru polomljenu daščicu, za koju se držao, i koja mu je spasila život. Kada je pričao o ratu, pokazao bi nam neki stari zardjali klin, koji je dodao drugu Titu da zaglavi u gusenice nemačkog tenka i tako spase partizane… Na zvezdanom nebu tačno bi nam pokazao na kojoj je to planeti bio, kada je išao da vanzemaljcima pokaže kako se pravi vino. Jednostavno, za sve je imao dokaze.
Sumnji uopšte nije bilo mesta.
Samo su nas čudili naši očevi. Oni bi samo išli na posao i muvali se tu, okolo.
A gde je sve bio deda i šta je sve uradio…
**
Kada bi završavao priču, deda bi uvek govorio: „Nemojte vi sve ovo da verujete dedi. Davno je sve ovo bilo, pa je deda malo zaboravio, a sigurno i malo pomešao sa drugim dogadjajima. Ali, deco moja, sve ćete to naći u knjigama, kada dodje vreme.“
A vreme je došlo kada sam krenula u školu. Mnoge ličnosti i dogadjaji, o kojima smo učili, nisu mi bili nepoznati. Ostali su iz dedinih priča, zabeleženi negde u glavi. Čitajući o njima, vraćale su se scene iz dedinih priča. Doduše, bilo je razlika u interpretaciji dogdjaja i ulozi pojedinih učesnika, ali deda nam je na to i skrenuo pažnju.
Jedno vreme me je pogadjalo to, što se u knjigama uopšte ne pominje moj deda. Znam da je učestvovao u svim tim dogadjajima, a knjige ni reč da kažu o tome. I shvatila sam da je to zbog dedine skromnosti i mudrosti. Nije želeo da se eksponira, jer bi morao stalno da drži razna predavanja i da daje intervjue novinskim agencijama i prepričava istorijske dogadjaje. Ovako je on preuzeo da samo nama, svojim unucima, priča kako je bilo. A u knjigama neka pišu kako žele. Ionako je jedino moj deda stvarno znao pravu istinu.
Trenuci oslikani svetlošću 